РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА
Браћо и сестре. Распоред богослужења због одлуке државних власти о полицијском часу и по благослову епископа у току Страсне седмице биће прилагођен мјерама заштите због епидемије.
Богослужења ће бити обављана уз ограничено задржавање вјерника у храму.
Света Литургија (и причешће вјерника) ће бити служена на Велики четвртак, Велику суботу.

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК:
Света Литургија у 8 часова. Вјерници ће долазити на причешће од 9 до 10 часова.
Вечерња служба (Еванђеља страдања Христових) у 18 часова. Служба ће бити обављена уз ограничено задржавање вјерника.

ВЕЛИКИ ПЕТАК:
Јутарња служба и изношење Плаштанице у 8 часова
У току, и након службе вјерници ће моћи ући у храм и поклонити се Плаштаници до 15 часова (до почетка полицијског часа).

ВЕЛИКА СУБОТА :
Света Литургија у 8 часова. Вјерници ће долазити на причешће од 9 до 10 часова.
Будући да је у недељу, на Васкрсење Христово на снази полицијски час, препоручујемо онима који желе да се причесте да то ураде на Велику Суботу.

ВАСКРС:
Света Литургија у 6 часова

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Ограничено задржавање вјерника у храму подразумијева: улазак у храм, поклоњење крсту или плаштаници, причешће, кратко задржавање ради молитве и паљења свијећа и уступање мјеста другима да уђу у храм.
Саборни храм Светог Саве
16.04.2020.


Епископ Димитрије – Писмо вјернима Епархије Захумско+херцеговачке и приморске
Драга у Христу браћо и сестре,

Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији.

Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52).

Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста?

Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо.

Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи.

Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља.

Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет.

„Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира.

Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7).

Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима. Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека.

Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално?

Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса. Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8).

У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети.

Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17).

Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама.

Епископ Димитрије,
Лазарева Субота 2020.
Саборни храм Светог Саве
12.04.2020.


Обавјештење о превентивним мјерама Епархије ЗХиП
Браћо и сестре,
У вријеме Часног Поста, када бдијемо над собом и стојимо у пажњи и вјери, очекујући Васкрсење Христово и у Христу и са Христом васкрсење наше, свједоци смо страха и пометње који је произвео вирус корона. Такође смо свједоци бриге и труда које улажу како љекари тако и институције државе покушавајући да спријече ширење заразе. Црква наша, ми који смо свједоци Христови и дјеца Божија, такође смо дужни да пројавимо пажњу, старање и одговорност према ближњима и да дамо свој допринос, прије свега молитвом и полажући наду на Бога, али и у практичним стварима које се од нас очекују.

Са тим у вези предузели смо сљедеће кораке;
1. Молимо вјернике да иконе не цјеливају него да се само наклоне и тако искажу поштовање,
2. Да благослов од свештеника узимају не цјеливајућу руку,
3. Службу, свету Литургију ћемо служити раније, без учешћа вјерника, избјегавајући контакте, а у термину од 9 до 10 ћемо се причешћивати без задржавања у храму,
4. Причешће ћемо вршити предавањем св. Тијела и Крви Христове на руку, без кашичице,
5. Сваки дан ће звона на храму да звоне у подне позивајући нас да узнесемо заједничку молитву у својим домовима за избављење и спасење и то ће бити наша заједничка молитва умјесто вечерњих служби у храмовима,
6. Старије особе и они у изолацији ако желе могу да се јаве свештеницима који ће доћи да их причесте.

Овакву праксу ћемо да примјењујемо све док опасност од ширења вируса не прође, до окончања ванредне ситуације.
Сматрамо да на овај начин пројављујемо бригу и старање заједно са осталима у спречавању ширења вируса а да не одустајемо од онога што је најважније, од Светиње над Светињама, од светог Причешћа. Такође сматрамо да на овај начин најбоље бринемо о слабима, и да најбоље бринемо и пазимо једни друге што је заповјест Божија. Оне којма нису сасвим јасне одлуке наше Епархије и нас, молимо да се стрпе и заједно са нама моле да пандемија што прије прође. Јасно је да је појава вируса корона произвела страх и збуњеност међу грађанима, што је сасвим разумљиво. Љубав по Христу подразумјева жртву, давње себе а не тражење себи. Дужност јаких је да носе слабости слабих а не да их осуђују. Тако да је и наш позив да не тражимо жртву од других, него да се жртвујемо и будемо од помоћи. Тако ће наша служба бити слична Христовој. Служба цркве је да милује и тјеши и да објављује ријеч Христову која је прије свега била ријеч утјехе упућена слабима.
Ако се сами будемо чували чуваће нас и Бог.
Часни пост је за нас православне хришћане школа покајања, враћања Богу у наручје, и вријеме смирења и послушности Богу и смирења пред ближњима. Молимо све за смирење, стрпљење, разумјевање и молитву што се очекује од озбиљне и одговорне Црквене заједнице каква је наша у Билећи као и до сваког хришћанина.
Са благословом Божијим

Препоручујемо да послушате интервју оца Дражена Тупањанина за Херцег телевизију у коме је говорио о превентивним мјерама које је преузела Епархија ЗХиП у вези са новонасталом ситуацијом.
https://www.youtube.com/watch?v=moDHtUFQmXA
Саборни храм Светог Саве
23.03.2020.


Недјеља Православља у Билећи
У Саборном храму Светог Саве у Билећи током прве седмице Великога поста служена су редовна великопосна богослужења. Нарочито је била велика посјећеност на вечерњим богослужењима на којима се читао покајни канона Светог Андреја Критског, у сриједу на Светој Литургији Пређеосвећених дарова и у петак када је служен Акатист Пресветој Богородици. На Теодорову суботу Света Литургија служена је у Саборном храму у Билећи, у Барама на Љубомиру и Врањским, а свештеници су причешћивали по домовима вјерне који нису били y могућности да дођу у храм.
У Недјељу Православља, 08. марта 2020. год. у билећком Саборном храму Свету Литургију Василија Великог служио је старјешина храма, протојереј-ставрофор Небојша Коловић уз саслужење јереја Данила Бора и јереја Александра Грчића. Као и претходних година велики број вјерника приступио је Чаши Спасења из које су се причестили Телом и Крвљу Христовом.
Саборни храм Светог Саве
09.03.2020.

Саборни храм Светог Саве

Црква је саграђена у вријеме Аустрије, прилозима српског народа Билеће и од помоћи Земаљске Владе у Сарајеву. У то вријеме Срби у Билећи се договарају о пројекту какву цркву да направе. Договоре се да то буде у византијском стилу, али од Владе буду обавјештени да ће пројекат доћи из Беча. Опширније...

Везане вијести

Прва билећка парохија

смјештена је на пола пута између Гацка и Требиња. Граничи са Црном Гором са источне стране. Са сјеверне стране окружена је мањим планинама Бабом и Дједом, а са западне стране Видушом. Парохија има око 600 домова и око 2 500 становника. Опширније...

Везане вијести

Трећа билећка парохија

основана је 2001. год. и простире се сјеверо-западно од Билеће. Обухвата насеља: Попарина Страна, Поље, и села: Подосоје, Крстаче, Симијова, Длакоша, Дола, Звјерина, Бијела Рудина, Трновица, Лађевићи, Прераца, Голобрђе, Мека Груда, Плана, Качањ, Ораховица, Фатница, Кукричје, Кути и Засада. Опширније...


Везане вијести

2016 - Copyright© Сва права задржана - Црквена Општина Билећа