Обиљежено 100 година од смрти Владимира Гаћиновића
У петак 11. августа 2017. године служен је парастос, поводом стогодишњице смрти Владимира Гаћиновића, у његовом родном Качњу, гдје су коначан смирај нашли и његови земни остаци. Парастос су служили јереј Александар Грчић и јереј Данило Боро уз присуство породице Гаћиновић.

У вечерњим часовима, у Билећи је, историјско-поетским часом, обиљежена 100. година од смрти Владимира Гаћиновића, једног од најпозантијих и најзаслужнијих Билећана, књижевника и идејног зачетника „Младе Босне“.

У знак сјећања на Гаћиновићев лик и дјело установљена је књижевна награда са његовим именом, за родољубиву поезију. Овогодишњи добитник је бањалучки пјесник Петар Ђаковић, за сонет „Отаџбино српска“.

Владимир Гаћиновић био је грандиозна, слободарска личност српског народа са почетка двадесетог вијека, учен и образован на европским универзитетима, пјесник, књижевни критичар, који се залагао за ослобођење и уједињење српког народа.

Билећани не смију заборавити Гаћиновићеве заслуге и визионарске идеје, истакнуто је на историјско – поетском часу.

„Конкурс је расписан да се подсјетимо на његов лик и дјело, а био је Билећанин, а родољубива поезија се све више запоставља и одлучили смо да дамо шансу тој књижевности“, рекао је Шћепан Алексић, предсједник Жирија за додјелу награде „Владимир Гаћиновић“.

На овогодишњем књижевном конкурсу, који носи Гаћиновићево име, за најбољу, необјављену родољубиву пјесму изабран је сонет „Отаџбино српска“, аутора Петра Ђаковића. Друга награда додијељена је пјеснику Радојици Радовићу из Цетиња, а трећа Брану Ковачевићу из Билеће.

„Нисам пуно оечкивао, изненеађен сам, посебно што се ради о Билећи и Гаћиновићу, све то кад се споји био је угођај за праву ствар“, каже Петар Ђаковић, добитник прве награде.

На дан кад се обиљежава 100 година од Гаћиновићеве смрти не смије се заборавити ни чињенциа да је са свега 27 година умро под неразјашњеним околностима у швајцарском Фрајбургу.

Сјећање на Владимира Гаћиновића и књижевни конкурс, сваке године организују народна библиотека из Билеће, која носи његово име, и Културно-спортски центар из овог града.

Епископ захумско- херцеговачки и приморски Григорије истакао је да је Гаћиновићева слободарска визија обавезивала не само његове савременике, већ те ријечи и идеје неприкосновено одзвањају и данас.

Бесједа Епископа Григорија

Мало је малих области у свијету које се могу похвалити великим људима у својој даљој или ближој прошлости као што је Херцеговина. А још је мање таквих градова, малих градова попут Билеће, који су изродили људе чији значај превазилази много веће границе. Много би нам требало времена када бисмо се усудили набрајати само имена великих и познатих људи из Билеће. Зато ћемо се данас окренути само једном лицу и једном имену које ни након сто година не блиједи него, напротив, све свјетлије и јасније бива. Прича о о свјетлости тог лица тим прије је занимљивија када се зна колико је мрака бацано на његову личност у прошлости. Ни ми ни многи прије нас нисмо учили ни из читанки ни из историје о томе ко је био Владимир Гаћиновић. Данас када се, након 100 година, послије једног читавог страшног и чудесног вијека сјећамо њега на дан његовог упокојења, видимо да се обистинила она ријеч у Писму написана:„Не може се град сакрити кад на гори стојиˮ, „нити се свјетиљка ставља под суд него на свијећњак да свима свијетлиˮ.

Владимир Гаћиновић је за свога живота, који је трајао свега 27 година, међу својим савременицима значио много и вредио можда највише. Његова ријеч је обавезивала, одзвањала у срцима и слушалаца и читалаца, рекло би се до неприкосновености. Имам утисак, а то се показало и потврдило годинама послије, да су свака његова књижевна критика или приказ били беспријекорни. Његова анализа Кочића и Дучића, на примјер, који тад нису били оно што су сад – обистинила се. А тако и све друго, па и његова визија трагедије српског и других народа након турског ропства и аустријске окупације и позива том народу да буде узвишен (а то је увијек за њега значило да буде слободан). Његов патриотизам може се читати и осјећати у свакој изговореној ријечи, довољно је само прочитати куда је све прошао и гдје је све стигао овај младић да би помогао слободи свог народа, од Билеће до Фрибурга, гдје је преминуо, најблаже речено, под чудним околностима. Он није само путовао и говорио зарад добра свога народа, он није само друге учио и водио него је прије свега учио себе, образовао се на најбољи могући начин, говорио језике, читао философе, учио историју нашег и других европских народа, састајао се са свима који су нешто значили и знали у тадашњој Европи. И, гле, би је радо виђен и прихваћен, цијењен изнад свега, из сваког његовог писма може се лако видјети једно: да је све то чинио у служби просвјећивања свог у ропству гаженог и пониженог народа. И, заиста, у таквим околностима у његово вријеме, наметањем новог, за нијансу цивилизованијег ропства, он успијева са својим друговима подићи дух и главу пометеног народа.

Данас је можда најлакше споменути његову улогу у стварању покрета Младе Босне и по томе је он међу људима и најпознатији. У томе нема разлога за чуђење, поготову кад се зна да хитац Гаврила Принцима и данас звони у ушима многих, додуше некима као музика а некима као најразорнија бомба. Међутим, ствари нису тако једноставне као што су мислили они који су очигледно допустили да се догоди атентат у Сарајеву мислећи да ће тиме ствар поједноставити и дотући од ропства и тек свршених балканских ратова изможден српски народ. То се на сву срећу није догодило али, нажалост, уз огромне и непроцјењиве жртве. Данас је сасвим јасно, као бијели дан, да је један атентат у тадашњој Европи искориштен да се искоријени и уништи читав један слободарски народ. Не улазећи у главе тадашњег бечког естаблшмента и не тражећи разлоге зашто су то хтјели и покушали, желим данас, вијек након тих догађаја, вијек након смрти једног племенитог јунака да кажем да он, Владимир Гаћиновић, није био инспирација само Гаврилу Принципу, Недељку Чабриновићу и осталима него сваком оном ко се борио за слободу до ослобођења 1918. И не само то, он је био инспирација и сваком патриоти у Другом свјетском рату, па био он на страни лијево или десно оријентисаних у борби против фашиста, тј. окупатора. Те ствари из историје су нам доста познате. Оно што нам је мање познато јесу списи и ријечи Владимира Гаћиновића. Данас, сто година касније, читајући те списе непрестано сам мислио о трагедији нестанка великих и храбрих људи. Његове ријечи су нам и данас потребне као лијек и инспирација. Задивљен његовом вјером и храброшћу помислио сам: „Боже, како је овај човјек потребан и важан данас, 100 година каснијеˮ.

Наш народ је данас поново слуђен, Владимире. И данас, као прије једног вијека, већина нашег народа у сиромаштву материјалном и духовном прима културу, како би ти рекао, „на парчеˮ и „на полицеˮ. И данас, као и ви некад, наши најпаметнији младићи и девојке иду у Европу и Америку. Ви сте ишли да се образујете па потом вратите и дате све за отаџбину како бисте је подигли из кала и пепела, они одлазе да се не врате. Кроз овај вијек који живимо без тебе и таквих као ти ми смо десетковани. Свакако то није занемарљива трагедија, али наша права трагедија данас није само у томе и то никад није била највећа трагедија. Ми данас поново живимо у неслободи, поново под тирјанством домаћим или страним, свеједно је. Наши паметни достојанствени људи не одлазе само због трбуха и круха него због неслободе и некултуре. Велика је дистанца сто година, нисам сигуран шта би људи попут тебе данас чинили да су на нашем мјесту. Не знам за ситнице, али знам оно круцијално, најважније: ви не бисте дали слободу ни за шта, ви бисте се борили да савремени бездушни капиталисти не израбљују народ не дозвољавајући му да хладни оброк поједе у току десет сати рада у фабрици (кад и ако фабрика уопште и има), ви бисте као образовани и паметни, као отмени и префињени људи, пуни укуса, устали против пошасти које долазе са разних тв станица. Ви сте били господа, познавали сте науку, културу, говорили језике, писали разговарали..и дали себе на жртву. Данас, у овом твом граду, кад те се сјећамо, треба да се подсјетимо да си ти био човјек завичаја, Билећанин, Херцеговац, Србин, Југословен и Европљанин и човјек чије се границе нису могле свести на неку државу или област јер човјек такве културе и тако великог срца није могао наћи простора ни на цијелој земљи. Зато си себе лансирао у вјечност, а онима који су те пратили, прогањали и тровали показао си да слобода нема цијену. Оно што је најважније у овом часу јесте то што твој лик и дјело збацују са себе мрак и прашину и излазе на видјело. Настаниће се твој дух, Владимире, у сваком срцу младом и разборитом и кренућемо опет испочетка и макар били попут твог Кочића понижени као пси, бићемо слободни као Бог!
Парохија трећа билећка
16.08.2017.

Саборни храм Светог Саве

Црква је саграђена у вријеме Аустрије, прилозима српског народа Билеће и од помоћи Земаљске Владе у Сарајеву. У то вријеме Срби у Билећи се договарају о пројекту какву цркву да направе. Договоре се да то буде у византијском стилу, али од Владе буду обавјештени да ће пројекат доћи из Беча. Опширније...

Везане вијести

Прва билећка парохија

смјештена је на пола пута између Гацка и Требиња. Граничи са Црном Гором са источне стране. Са сјеверне стране окружена је мањим планинама Бабом и Дједом, а са западне стране Видушом. Парохија има око 600 домова и око 2 500 становника. Опширније...

Везане вијести

Друга билећка парохија

обухвата простор града јужно од главне улице Краља Александра, са предграђем: Плужине, Ново насеље и Ситничко насеље са два села: Доњи и Горњи Мириловићи. Броји укупно око 700 домова, који славе крсну славу и примају свештеника у дом са 2 140 вјерника. Опширније...


Везане вијести

Трећа билећка парохија

основана је 2001. год. и простире се сјеверо-западно од Билеће. Обухвата насеља: Попарина Страна, Поље, и села: Подосоје, Крстаче, Симијова, Длакоша, Дола, Звјерина, Бијела Рудина, Трновица, Лађевићи, Прераца, Голобрђе, Мека Груда, Плана, Качањ, Ораховица, Фатница, Кукричје, Кути и Засада. Опширније...


Везане вијести

2016 - Copyright© Сва права задржана - Црквена Општина Билећа